Unutrašnja memorija
Unutrašnja ili osnovna memorija predstavlja deo računara u kome su pohranjeni podaci i programi sa kojima procesor radi.
RAM (Random Access Memory), odnosno memorija slobodnog ili proizvoljnog pristupa dobila je naziv prema načinu na koji joj procesor pristupa – svakoj memorijskoj lokaciji se pristupa ravnopravno, za isto vreme. Da bi se neki program izvršio, mora se učitati u RAM. Danas je uobičajeno da se u RAM memoriju učitavaju i operativni sistem i aplikativni softver. Tu se uobičajeno nalaze i podaci sa kojima radimo na našem računaru (slike, tekstovi...).
Fizički, RAM memorija se sastoji iz velikog broja memorijskih ćelija od kojih svaka sadrži 1 bit informacije (da li je ćelija pod naponom ili ne). Svaka ćelija se sastoji od jednog kondenzatora i tranzistora. Kondenzator čuva podatak, dok tranzistor služi kao prekidač koji omogućuje da se sadržaj ćelije pročita ili izmeni. Kondenzator može da čuva podatak samo nekoliko milisekundi, pa zbog toga procesor i kontroler memorije moraju neprekidno da napajaju one ćelije koje sadrže podatke.
Posledica toga je da podaci u RAM memoriji ostaju zapisani samo dok postoji električno napajanje. Zbog toga se sve što radimo na računaru gubi pri nestanku struje ili isključivanju ukoliko nije bilo snimljeno. Kada se govori o količini memorije u računaru, misli se na RAM memoriju. Njena najvažnija karakteristika jeste kapacitet, a na drugom mestu brzina.
Ukupna brzina rada računara zavisi od količine RAM memorije. Kapacitet memorije se izražava u bajtovima (odnosno kilobajtima, megabajtima, gigabajtima...). Više o jedinicama mere možete pročitati u delu o predstavljanju podataka na računaru.
Ukoliko memorije nema dovoljno, operativni sistem mora koristiti tzv. virtuelnu memoriju, što znači da se podaci iz RAM-a stalno moraju snimati i učitavati sa medija spoljne memorije (tačnije hard diska), što znatno usporava rad računara. Ukoliko memorije ima dovoljno, tek tada se postavlja pitanje njene brzine, koja zavisi od radnog takta matične ploče. Iako je RAM memorija uvek sporija od procesora i keša, ako može da radi na višem radnom taktu, može da doprinese ukupnoj brzini sistema.